Ruja-ljutica a u poznim godinama Nadžak-baba doista je s pravom nosila svoje 'titule'.
Mrka i štufa nije bila poželjno društvo a istinu reć nije ni marila za tim jer pored svojih šestero djece jedno drugome do uha niti je imala vremena.
Taman kad je dvoje muškića obrucalo njezin je Mijo 'izgubio guzicu' u 'Nemčiji' pod čudnim okolnostima.
Bio je bauštelac kao i većina njegovih jarana iz tog kraja jer drugog izvora zarade nije bilo od kad su ukinuli prugu kroz Popovo Polje. Ostade pustopoljina a iz svake kuće s kuferom u ruci krenule su kolone put druge domovine, za zaradom, za pravdom.
No život se ne zaustavlja! Djeca su postali ljudi, cure su postale majke i Ruja-ljutica je postala baka. Jednom, dvaput, triput…nakupilo se dvanaestero unučadi, mašala.

I ako u ljubavi i slozi svaki novi brak dezintegrirajuće djeluje na zajedništvo pa je Nadžak-baba ostala na starini s najmlađim sinom i penzijom pokojnog muža te i dalje bila kuharica i 'vojskovođa'. Zogatule djeci nikad nije kupovala.
Kako je bila samovoljna i škrta novac je držala pod ključem u željeznim kutijama od municije skrivenim okolo kuće. U štenari, kokošinjcu, svinjcu…svuda je to zavlačila a ključeve na špagi držala je u gaćama od vuštana jer kako je znala reći, tamo je najsigurnije.
„Ova bijela bedra niko nije dirnuo osim moga Mije neka mu je laka antina hrvatska zemlja“?

Godine su odmicale, unučad rasla, sijedine su orobile glavu a Nadžak-baba postala je vuk samotnjak samo što nije znala zavijati.
A šaputalo se, a nadalo se. 'Baba ima novaca'. 'Što nam to ne podijeli što će to njoj'? 'Vrag je odnio škrtu što više ne crkne'.
Znala je baba želje svojih potomaka pa bi samo zavukla ruku u gaće i stisnula ključe. To je bilo nešto kao talisman koji je vraćao snagu ali promjena nije bilo.

86-i (2011) roćkaš dočekala je u krevetu nemoćna, okružena potomstvom i 'vratrom'.
Mobiteli su zujali: 'dolazite baba putuje'!
Prekrižila je ruke na prsima i zadovoljno sklopila oči a skoro iz svih usta se prolomilo, 'Neeeee…a novci'?
- Novci hehe.- otvorila je oči a od namreškanog lica ae ti znaj kad podjebaje a kad ne. Pet dana su je čuvali, čas je mrtva čas nije.

- Dakle novci…
- Toooo…
- Ko će do štenare?
Dobrovoljaca kao u priči.
- Otkopajte i donesite željeznu kutiju.
Druga je bila u zidu svinjca i sad su obje stajale tu na krevetu uz babu.
Usta su se sušila od iščekivanja.
- A ključi?- Pitao je praunuk kome je ova igra išla na pišu.
- Ključi ha. U mojim gaćama da vidimo ko se usudi.
- Ja mislim da u tim kutijama nema ništa.- Reče 67-godišnjak, najstariji sin.
- Nema ha! U jednoj i drugoj su naši novci, puno naših para, puno…

Stalo je na tome 'puno' jer su mlađarci kao po dogovoru razbucali krpice. Ostadoše ključi goli kao pištolj.
Kako su potezali svak sebi započela je krvava bitka preko Nadžak-babe koja je zgrožena zanijemila. No to je bio tek početak jer su u zanosu borbe skočili na krevet koji nije izdržao.
Rasuo se i baba se našla na podu a glad i pohlepa gazili su već mrtvo tijelo.

Pucanj iz lovačke puške smirio je situaciju. Vrele glave dolazile su k sebi srameći se učinjenog ali 'nakon jebanja nema kajanja'.
Najstariji sin odloži tandžaru te podigne zgaženu mater, polegne je na drugi krevet pokrije i zaklopi joj oči.

Tek drugi dan nakon pokopa najstariji je pred svima otključao dvije kutije od municije i istresao sadržaj na stol.
U jednoj su bile 'antine kune' a u drugoj 'dojč marke'.

Autor: fra gavun